kako sam zalupila sinoc vratima moja mala soba dugo je i tiho drhtala a tvoje divno lice, sa druge strane pod upitnicima oprosti, katkad se ponasam kao da je petnaest godina u zraku u mom malom mraku
a plesali smo dugo, uz nepoznate boje metalnih reflektora kad si rekao: 'ajmo se izgubiti djevojko odavde... skociti u tamu
ako uspijes zalediti trenutak volim te ali sutra me ne spominji molim te ali sutra me ne spominji jer ne postojim volim te
zice sad trepere dok sunce se gasi ma jel moguce da je nebo ovako izbodeno u ovaj sat? zatamnjena polja iznad nasih glava progovaraju oprosti, katkad se ponasam kao da je petnaest godina u zraku u mom malom mraku