Нећу да пишем домаће задатке! То у овим годинама не долази у обзир! Ма, шта у овим годинама, ја нисам редовно доносио домаћи ни кад сам био ђак, ни словце нисам написао ни својој деци кад су ишла у школу, па богами нећу ни унуку!
Ћерка ми каже: "Хајде, тата, требаш да будеш као остале деде. Што ти је то тешко, само требаш да напишеш неколико реченица, ево као ја. То је веома важно јер ми као породица требамо да имамо исти приступ васпитању твог унучета, а и терет његовог образовања требамо равномерно да расподелимо. Не можемо све домаће задатке да пишемо мој муж и ја. Нечег требају да се прихвате и деде и бабе. Осим тога, ти састави из српског су претешки за њихов узраст, ми требамо да помогнемо детету да буде бољи ђак.... И, молим те, пиши својим речима, немој да преписујеш из литературе, па да прођемо као она Шопенхауерова магарад."
Стани мало - једва дођох до речи - нису магарад него прасад, а задатке нећу да пишем и тачка. А не требаш ни ти!