Писцима смо некад знали лица. Знали смо и њихове гласове. Њихова тушем исцртана лица памтили смо са страница читанки, препознавали их на школским прославама, доделама награда и књижевним вечерима.
Њихови стихови напуштали су свечане сале и школске клупе и одлазили у паркове и на мостове. По тим парковима и мостовима било је више стихова него у било којој данашњој учионици. И није било дилеме чији су, и није се премишљало треба ли их знати наизуст нити ко их је написао.
У то доба, било је важно шта писци кажу, о чему пишу и да ли ће се појавити у неком месту. А кад дођу, велика је част била ако хоће да говоре своје стихове. Тих писаца, као ни тог времена, више нема, али остали су забележени њихови гласови и њихове песме. У "Гостима из прошлости" - писци говоре своје стихове.
Гласове писаца који говоре своју поезију - Симе Пандуровића, Милоша Црњанског, Мирослава Антића, Десанке Максимовић, Васка Попе, Мире Алечковић, Стевана Раичковића и Бране Петровића, у Тонском архиву Радио Београда пронашли и емисију припремили - Мирјана Блажић Микић, Милан Милосављевић, Драган Димић, Милена Борчанин и Предраг Томић.