Грамофонске плоче су као људи или као птице, јер има плоча које говоре и плоча које ћуте. То је зато што за све постоји време и за сваког постоји неко ухо, па и за оне заборављене. Сада није њихово време, па су у нама заћутале. Некада је слушање плоча било као мало кућно позориште. Све је било важно и подсећало је на ритуал који се понавља и никад не досади. Све се гледало и читало ко зна колико пута. И насловна страна и све што пише позади. И бес је био исти кад се открије да је неко огребао плочу. Нарочито су занимљиви били омоти. Некад су били речитији од певача јер су нешто говорили и онима који би ту плочу видели сасвим случајно у продавници, на реклами или на некој насловној страни. Рецимо, многима на памет није падало да слушају Pistolse, али су с разумевањем климали главом кад су на омоту њихове плоче видели слику енглеске краљице на којој она нити шта види нити шта може да каже, јер јој очи заклањају први стихови енглеске химне, што је и име сингла, а уста назив групе. Или она са Vudstoka, где се голишави клинци мотају по бини и покушавају да домаше бубњеве, или Ворхолова банана на албуму Velvet Andergraunda... Па Битлси на чувеној Abbey Road зебри, или шаролика гомила славних у Клубу усамљених срца наредника Пепера, или призма на Тамној страни Месеца Pink Flojda. И још нешто. Свака плоча има своју причу, али и онај чија она буде, том плочом прича о себи. Тако је тада било.