2014-06-14 ГOСТИ ИЗ ПРOШЛOСТИ Radio Beograd 1 - Ниш, ратна престоница Краљевине Србије, 2 | Текст песни

• Тексты песен
• 2014-06-14 ГOСТИ ИЗ ПРOШЛOСТИ Radio Beograd 1
• Ниш, ратна престоница Краљевине Србије, 2

У "Гостима из прошлости" - Ниш, ратна престоница Краљевине Србије, 2. део емисије.

Ниш је 1914, кад је избио Велики рат, у госте примио шаролики свет из читавог белог света. Сви су настојали да што удобније спусте главу и нањуше најукусније кување. Новинар Џон Рид имао је водича:

"... нас је гостољубиви амерички вице-конзул, господин Јанг, примио у конзулат и увео у Дипломатски клуб, који је имао трпезарију изнад једног напуштеног ресторана и где се могла добити добра храна, док је пола града умирало од глади. Улазило се кроз свињац, пошто би се прескочила отворена канализација; а када бисте отворили врата клуба, запањене очи угледале би столове украшене цвећем и покривене сребром и снежнобелим столњацима а главног келнера у елегантном смокингу, аустријског заробљеника који се звао Фриц, и који је пре рата био главни келнер у хотелу ''Карлтон'' у Лондону. Вредело је прећи миље да би човек видео британског посланика како мајестетично пролази поред свињца и пење се уза степенице клуба као да је на Пикадилију."

Енглески новинар Гордон Смит, ратни дописник њујоршког ''Трибјуна'', придружио се главном штабу српске војске у Нишу:

''Дипломатски клуб, где је дипломатски кор обедовао, налазио се у просторијама ''Беле кафане'', најбољег ресторана у граду. ''Бела кафана'' је било место где су се размењивале вести. За ручком или вечером ту сте могли срести француске пилоте, хирурге Црвеног крста, особље британских и америчких ратних болница, српске официре свих чинова, локалне новинаре и владине званичнике. Гесло главног кувара ове кафане изгледа да је било: ''Кад код си у дилеми какво јело да припремиш, обавезно у њега стави папричицу''. Резултат тога био је да је готово свако јело имало укус буктиње и терало је сузе у очи, чак и онима најхрабријима.''

Алиса и Клод Ескју, британски списатељи петпарачких детективских романа, мора да су добро проучили укус буктиње:

''Паприка може да се једе цела - пуњена месом - али је чешће била послуживана као нека врста салате, које су се, пошто постоје различите врсте паприка, међусобно разликовале по својој јачини и укусу. Сељаци је користе као основу за готово сва јела. Зидови правих српских кућа украшени су венцима овог поврћа, црвеним и зеленим, који се суше на сунцу."

Аутор - Бранислав Тодоровић Клинић.