Двадесет и четири сата и још који дан. Одавно више остављено ја не изгледам. Растали смо се к'о људи, свако је на свом. Онда сам једног јутра почела да причам са собом. Сама са собом.
Хајде, гурни ме у гомилу, да сакријем се ноћас ту, да не види се да сам пукла.
Хајде, испод ока видим све, твоје руке око ње, и сад' бих се у главу тукла.
Двадесет и четири сата и још који дан како нисам с' тобом и баш се добро осећам. Све је дошло на нормалу, свако је на свом. Онда сам једног јутра почела да причам са собом. Сама са собом.
Хајде, гурни ме у гомилу, да сакријем се ноћас ту, да не види се да сам пукла.
Хајде, испод ока видим све, твоје руке око ње, и сад' бих се у главу тукла.
Гласови у глави говоре ми стави, стави ципеле на сто. Гласови у глави, који ли је прави, кад' ниједан није мој.
Ја их не чујем. Чујем само, чујем само...
Хајде, гурни ме у гомилу, да сакријем се ноћас ту, да не види се да сам пукла.
Хајде, испод ока видим све, твоје руке око ње, и сад' бих се у главу тукла.