I neka dočekam jutro budan, pa šta? Jer, ko zna šta osećam dok ulicom idem sam. Na trenutak, k'o lutak drven zastanem: oluja na vratu, tužan pogled njen.
Gotovo je! Više nemam šta da dam! Bio sam sve, al' nisam bio dovoljan! Zato podigni glavu, k'o da si u pravu, ka nebu šarenih oblaka! Odmahni rukom! Kreni za zvukom odnekle slobodnih i lakih koraka!
Koliko puta mi se oteo uzdah težak kao dim? Ti bi samo okrenula glavu, k'o da nemaš ništa s tim. Ko voli da moli za malo ljubavi? Sa suncem u oku, ja sad odlazim.