Urlaš – gledam te, Ne vidiš, predam se, Preda se ređam sve nerede pređašnje Bum - puklo je tu i sad, Nas dvoje, naš plan, naš raj, Kraj; I stanje još manje no juče, vazduh Težak od reči i srdžbe, barut Cilja sa usne na duše, zalud za ivice crne rupe, Paljbu rečetina rafalno rasipaš, raštiman glas, kojim zazivaš spas je laž, Ja znam , ti ne, Ti bi još, ti bi nož, ti bi snoš, ti bi sve, ko da treba, ko da sme, Te vređaj me, prazni se, radi šta moraš, Ali uvrede su ćorak kad je “Volim te” psovka, Ova veza je omča, ne možes da je pustiš, pa voliš i mrziš i osobu crpiš Trpiš…
Žderemo glave jedno drugome još, Zarij mi zube, što smo vežbali, Srču srca, gasi mi bol, Jebemo mater jedno drugome još…
A posle kresa, posle pljuge, ove čipre biće glupe, sve je super, Ljudi vole to da glume, Vole da vole se svom snagom mržnje Sa sirovim dodirom i pogledom Meduze, Rutom rutine smo jaki, hajde grli me, Deri se, ljubi me, plači Pa ću ja, pa ćes ti, onda oboje, Pa će mir, Jutro, novi dan i stari mi… Nisu li ljudi ko bube? One crvene male, što čudno se pare, Što tripuju par kad veže ih strast, Dupetima spojene ne znaju šta i kud, Jer jedna kada krene, druga hoda unatraške i neće da se puste, Ko da žele da pate; nikad zajedno napred E, to smo mi, uvek naopačke! I prizivam slike kad bejasmo ljudi Al’ sve što tu čuči su pikseli mrtvi Smrvi me – ćutim, priliči smrti I ova ljubav je mrtva… Umukni.
Žderemo glave jedno drugome još, Zarij mi zube, što smo vežbali, Srču srca, gasi mi bol, Jebemo mater jedno drugome još…