Tekst: Marko Šelić, Milan Sisojević Kendi Muzika i aranžman: Rade Raid Sklopić Vokalni aranžman: Marko Šelić, Nevena Glibetić, Milan Sisojević Kendi Klarinet, alt saksofon, bariton saksofon: Ivan Stamenković Violina: Filip Krumes
BABA!
Refren: Želi da crknem. Il’ bar da pukne mi čir. Da mi se smrkne. Mnogo smetam joj živ. Što me tol’ko mrziš, bako, šta sam ti kriv? I ja sam star kao ti...
1.strofa: Svađa se u Maksiju. Mršti se u pošti. Mrzi te sa klupe na kojoj vošti mošti. Kornjačaju tiho, gledaju urokljivo, ali odaje ih kuk – škljoca k’o Pinokio. Tenzioner uvek, sem kad oće da se žali: tad je ljupka k’o Rahela. A piči k’o Ferari kad trči da glasa, u susret novom dobu: rukom uz Ivicu, jednom nogom uz Slobu. (Baba!) Njeni brci su antene za hvatanje trača koje natenane ždere. (Baba!) Kusa sto tableta na dan, pa tako urađena priča da si ti narkoman. Skenira ti goste, želi podatke što jasnije, lupa u radijator da namerno pričaš glasnije. Javlja se na hodniku, cvrkuće i guče, a dok gledaš poštu – otruje ti kuče. Ide k’o puž, farsa čista, bab-baba ljiga. A kad vidi bus, odjednom nindža plus ABA liga. Mljacka dok pričaš zato što tako guta ti reči i snima! Dokone Babe, skraćeno DB. Ima cilj da...
Refren: ...crknem. Il’ bar da pukne mi čir. Da mi se smrkne. Mnogo smetam joj živ. Što me tol’ko mrziš, bako, šta sam ti kriv? I ja sam star kao ti...
2. strofa (Kendi): Deli ti pridike šakom i kapom, dok udara štakom o plafon. Ima 27 mačaka na gajbi. Padne joj šećer, pa mora da zajmi, jer paranoiše, k’o i svi hipohondri. Ta bi našla dlaku i u mitohondriji. Žali se na pritisak, pati od reume… Al’ kako onda uvek deda prvi umre? „Hahahah!” – smeje se. „Hahahah!” – smeje se... NIKAD. Ne, ona se ne smeje nikad. Al’ gega se na ritam i melodiju bita: BA-BA-BA-BAAA. Ima me na zubu i kad joj je proteza u tegli, a ja fin, kulturan, cegere joj teglim! Samohrana baba izvadi sisu i podoji unuka...
Okej... ne rade babe bas takve stvari... mozda sam preterao malo…
Finale: Baba! Svuda ima bar jedna takva. (U troli, u radnji, na spratu!) Baba! Vrača da ti umre majka. (I jede golube u parku!) Ljubičasto-sedefasta kosa, kol’ko grozno... (aman, baba...) Pa zar tako u doba pozno? (Cccc!) U busu nije posustajala, (baba!) na sedištu se ustajala. (baba!) Čak ti i trudnica ustajala, (baba!) jer ti imas usta laja-va… I kada pleteš, pretiš iglom, (baba!) i mrziš nas k’o niko! (baba!) Ovih dana, biću tvoj Ras-kolj-ni-kov! Zove 194 svakog drugog dana, pa kad neko stvarno umire, onda kasne pola sata. Ej… što, bre, babo, to? Stvarno želiš smrt svakom. Što nas tol’ko mrziš, bako? Stalno vičeš TIŠE, TIŠE… Stvarno ne znam tiše da dišem! I uvek sladoled na kugle gljiže. I na šlagere se uvek njiše... I ova pesma njoj je nebitna, jer je odrasla uz Elvisa. Što me tolko mrziš, bako, Šta sam ti ja kriv, alo? BABA!