Sidin opet sam na stini i gledan modro more kako pini a vidin samo nju, u mislima svojim. Prokleto je ovo vrime dugo danima već puše jugo a nema dugo niti nje već odavno ona otišla mi je.
U daljini obris grada, u ljubavi našoj di smo cvali i di na kraju mi je rekla adio i ne žali. Život stalno piše priče nekad sritne a nekad nema sriće i `ko bi sada zna oće li jednog dana vratiti, da mi prizna sve kaže još me voli i da duša moja više ne boli.
Da mi opet priča, da me lipo gleda i da nije njeno srce od leda Da mi prizna sve, kaže još voli i da duša moja više ne boli. Da me uvik čuva, da me nikom ne da i da nije njeno srce od leda. Da mi prizna sve kaže još me voli i da duša moja više ne boli. Da mi opet priča, da me lipo gleda i da nije njeno srce od leda srce od leda