РАТНИК ПАОРСКОГ СРЦА
Када се Браца деветнесте врн'о,
с далеког фронта 'ди солдат је бив'о,
прич'о нам како га трефило зрно,
па заврт'о рукав и то показив'о.
А ми, а ми смо били дерани.
Прич'о нам Браца о мирису мора
и о патроли од које је беж'о,
па како је опсов'о неког мајора
и због тог после на робији леж'о.
А ми, а ми смо били дерани.
А ми, ми смо били дерани.
Прич'о нам како је преш'о Карпате,
зујали меци к'о ројеви пчела.
Рек'о је: "Рат вам је крвав, да знате,
ал' није ми жао ни људи, ни села.
Еј, жао ми коња..."
Када се Браца деветнесте врн'о,
сваке је вечери прич'о на шору
кол'ко је цурица успут преврн'о
и како топови ливаде ору.
А ми, а ми смо били дерани.
А ми, ми смо били дерани.
Чим Браца корак из авлије крочи
скупи се друштво из нашег сокака.
А сви смо имали велике очи,
препуна срца и машту дечака.
Па да, јер тад смо били дерани.
Па да, јер тад смо били дерани.
Псов'о је Браца и кривце и жртве,
пушке и вашке и ров препун блата.
Рек'о је: "Не можес пребројати мртве
јер су се цареви играли рата.
Еј, жао ми коња..."
Негде у Браци је паорски корен
и може рата и рата да буде.
Кад није паор за солдата створен,
волије коње и земљу нег' људе.
А ми, а ми смо били дерани
и све још је вредело за нас.
Хеј, хеј, коњи бели небом терани,
кроз сан и кроз облаке у кас.
Đorđe Balašević еще тексты
Оценка текста
Статистика страницы на pesni.guru ▼
Просмотров сегодня: 1