U jednom od onih pajzlova sa kariranim stolnjacima i nekrštenim vinom umalo da me Potiski dilkoši konačno dotuku violinom pesma beše o suncokretu do zla boga žalosna i strofa samo za nju se ovdje, kod nas u varosju malo manje zna
Kis napraforgo lepi goropadni cvet zbog kog se sunce s neba spustilo na svet da sazna što u sene glavu okrene da sazna kom se sveti kad ne gleda za njime ko svi drugi suncokreti
Malo moje ćudljivo pusti šta je bilo ne budi zlopamtilo obići svet je zbog tog uzbudljivo da bi se ovde vratilo digni tu lepu glavu pogledaj me bar u suzici što blista čuda se trista vide tvoja je sreća samo tvoja stvar al' zato tvoja tuga to je vec priča druga to na moj račun ide
Pipneš jedared slingu u bećaruše pa cela veka snevaš divlje jagode zbog nje se rime raspare i naruše i sve bi htele da se njoj prilagode
Lako je kad te neko ni ne zavoli tad samo tamna strana srca zaboli teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli teško je kad tvoj neko prestane da te voli