Marina, tek uz pomoć starih slika, jo mogu da se setim tvoga lika, i bude se tad neki nemiri zli i drugovima pričam da si moja bila ti, sav pijan od te lai, ko od dobrog rumenog vina.
Marina, ti si bila moja prima, Marina, svetlo, tama, leto, zima. I verujem jo, u tome je spas, i često tako smiljam neki ivot za nas. A tada, javi mi se stvarnost setna ko violina.
Marina, ja jo iste pesme pevam. Marina, ja jo iste snove snevam. Iz ničega smeh jo stvoriti znam, na kraju svake pesme ipak ostanem sam, i uvek čujem kako umi more iz daljina.
Marina, dal' ćemo se ikad sresti? Ja ne znam kuda će nas to odvesti. I dobro je to to ne znamo kraj, Sad zbogom, neću reći da te volim, ali znaj, Marina, ti si bila moja pesma i moja plima.