U polumraku poznate sobe ja sam joj pričao uporno, dugo, da sve je gotovo, da nema više i da mi nismo jedno za drugo. Prvi put iskreno, bez trunke laži, ja poluglasno, što mogu tiše istinu rekoh da je ne volim, da kraj nje nisam srećan više. Rekla je - Sve je u redu, rekla je - Zagrli me jače, rekla je - Nije mi ništa i tek je onda počela da plače. Rekla je - Nemoj da brineš, rekla je da nije važno, rekla je - Brzo će proći samo me zagrli snažno. A ja sam ćuteći grizao usne dok bivši snovi po sobi lete i nisam znao šta da joj kažem, sav bespomoćan, ko malo dete.