Београдски синдикат - Оловни војници | Текст песни

• Тексты песен
• Београдски синдикат
• Оловни војници

Говор браниоцима Београда мајора Драгутина Гавриловића:
Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!

Не знам где сам, лежим у глувој мрачној соби,
али знам да нисам мртав, јер сувише ме боли.
Као кртица у рупи се ослањам на додир,
хладне чипке кревета, на болест смрди фротир.
Цевчица из руке се завршава у боци,
у паници схватам, завој прекрива ми очи.
Скорела крв под газом несносно ме сврби,
ваљда сам у болници, најгоре слутим.
Дозивам у помоћ, надам се да ће ме чути,
ваздух напушта груди, ал' изостају звуци.
Да схватим шта се догађа узалуд се мучим,
у сећањима тражим делић слагалице кључни.

Рефрен:
Извучен нам је број, ми више нисмо битни,
јуришамо у бој само народ да преживи.
Сложили смо корак, усмерили мисли,
потребан је сваки борац као бедем офанзиви.

Предах од крви, тишина гробна,
дужином хоризонта тежак барута облак,
и километри жице, сат каже да је зора,
живот тече негде, ја изгубио сам корак.
Дуго падала је киша, у костима хладноћа,
каљава вода спира зидове рова.
Нови запис у дневник и опет ме копка,
да ли су то можда моја последња слова.
Прича једног вода, људи сваког соја,
у униформе иста све их обукла је борба,
кроз безумље фронта, један другом одан,
неодлучност једног за све би била кобна.
Наредба иста сваког јутра се чека,
ослобађамо места којим не памтим имена.
После погибељног јуриша до последњег метка,
судбина је крвава на врху бајонета.
Долазим себи, покрет истог часа,
гледам лица око себе, добро позната гримаса.
Оружје на готовс, на место дневник стављам,
артиљеријска ватра, нашем јуришу је пратња.

Први корак кроз блато, под унакрсном ватром,
отежано дисање, под заштитном маском.
Освајање ничије земље, метар по метар,
мирис барута и крви, који носи ветар.
Лешеви и рањеници, не чују се крици,
к'о страшила масакрирани, грче се на жици.
Топовско месо, оловни војници,
ово поље је табла, ми фигуре у игри.
Немам времена да мислим док пролећу хици,
ни не види се положај до којег треба стићи.
Док живота је у мени, руке нећу дићи,
за виши циљ, ми уопште нисмо битни.

Крвљу плаћамо цену слободе.
Опрости нам Господе.

Језа ми пролази кроз кичму од страха,
скидам маску, успевам да дођем до даха.
Пеку ме очи од крви што се слива,
сви и даље јуре, није стала офанзива.
Устајем полако, нога ми се грчи,
осећај се враћа и почињем да трчим.
Зуји ми у ушима, ал' не видим шта се догађа,
почињем да пуцам, не знам да ли погађам.
Пробили смо линију, непријатељ се повлачи,
улетели у ров, више него одлучни.
Да идемо до краја, дуго чекао се помак.
Очи у очи, бајонет у стомак.

Рефрен

Београдски синдикат еще тексты