Од жалости заплаче ми душа
када пјесму завичајну слуша.
Свака ријеч ме погоди дубоко,
ој Крајино жељно те је око.
И кад будем умирао сине
донеси ми с високе планине
чашу воде са динарског врела,
грумен земље из рођеног села.
Дуни вјетре с високих планина
донеси ми мирис дјетелина.
Прескаче ми срце у грудима
за онаквом земљом и људима.
И кад будем умирао сине
донеси ми с високе планине
чашу воде са динарског врела,
грумен земље из рођеног села.
Нит' се смијем нити се веселим,
само једно у животу желим.
Да се вратим своме родном крају
и да умрем у свом завичају.
И кад будем умирао сине
донеси ми с високе планине
чашу воде са динарског врела,
грумен земље из рођеног села.
Браћа са Динаре еще тексты
Оценка текста
Статистика страницы на pesni.guru ▼
Просмотров сегодня: 1