Кошаре, слутим, спавају ноћас
Кошмарним сновима праведника,
Кос се не чује, ни пси не лају,
Ни шума слабог, ни страшног крика...
Ни хук потока што шумом тече,
Ни шкрип шрапнелом рањене гране,
Још једно глуво, сабласно вече,
Кости се овде ћутањем бране.
Овде је Њихова мртва стража,
Гранични камен Отаџбине,
Рака од срамне издаје дража
И брижни шапат: боли ли сине?
Боле ли више душманске ране,
Ил' што Те дружба заборавила?
Не бој се чедо, мора да сване,
Издржи, радости моја мила.
Издржи, дико, ништа не реци,
Шутња се Твоја чује до Бога,
Знам да не боле шиптарски меци,
Но ћорци рода вјероломнога.
А када најзад зора заруди,
Кад сунце црне растјера сјене,
Твојом ће шутњом судити људи,
Да срце витешко нема цијене.
Боле ли више душманске ране,
Ил' што Те дружба заборавила?
Не бој се чедо, мора да сване,
Издржи, радости моја мила.
Издржи, дико, ништа не реци,
Шутња се Твоја чује до Бога,
Знам да не боле шиптарски меци,
Но ћорци рода вјероломнога.
И да се свијет погани вара:
Србин се неће одрећ' Кошара!!!
Даница Никић еще тексты
Оценка текста
Статистика страницы на pesni.guru ▼
Просмотров сегодня: 1