Већ одавно спремам свог мркова,
да се прођем касом од милине.
Да обиђем стазе, стазе свог детињства,
за салашом жеља да ме мине.
Ал' рекоше ми пре никол'ко дана,
да је срушен онај салаш мали.
Нема више старог чардака ни ђерма,
ни дебелог 'лада од багрема.
Нећу више ићи на ту страну,
јер не могу сузе оку с'крити.
Или морам туго окренути главу,
ил' плакати или се напити.
Све је мање добрих тамбураша,
фијакера снаша и салаша.
Све је мање коња, коња који јуре,
а у ствари никуда не журе.
Нек враг носи моје снове пусте,
дивојачке дуге косе густе.
Нек враг носи туго, добре тамбураше,
фијакере писме и салаше.
Нећу више ићи на ту страну,
јер не могу сузе оку с'крити,
или морам туго окренути главу,
ил' плакати или се напити.
| (✻✻) Звонко Богдан еще тексты
Оценка текста
Статистика страницы на pesni.guru ▼
Просмотров сегодня: 1