КОЈЕКУДА 2015-02-01 Radio Beograd 1 - Редовни професор Физичког факултета у Београду у пензији Александар Срећковић себе назива генеалогом-аматером и заточеником родне Тополе | Текст песни

• Тексты песен
• КОЈЕКУДА 2015-02-01 Radio Beograd 1
• Редовни професор Физичког факултета у Београду у пензији Александар Срећковић себе назива генеалогом-аматером и заточеником родне Тополе

“Желели бисте да направите породично стабло? Први корак је свакако прибирање сећања, како ваших, тако и старијих чланова породице. Што старијих, то боље! У већини породица знају се преци негде до прадеде и прабабе. За све даље од тога, вероватно ће вам бити потребно трагање по архивима и матичним књигама и то не општинским, него црквеним, јер су се пре Другог светског рата књиге рођених, венчаних и умрлих водиле у црквама где су обављана крштења, венчања и сахране. А ако будете имали среће да пронађете имена предака, биће вам потребни и називи сродства. До четвртог колена, чукундеде и чукунбабе, све иде лако, али после тога називи се компликују: наврдеда, курђел, аскурђел, курђуп, курлебало, сукурдол, сурдепач, парђупан, ожмикур, курајбер (14. колено), сајкатав и – на самом почетку, у најдаљој прошлости – бели орао.

Још један савет: ако имате довољно материјала за иоле озбиљно породично стабло, морате предвидети простор на коме ћете све то представити. Осам чукундеда и осам чукунбаба не могу се поређати на папир из свеске! Осим тога, у стара времена породице су често имале велики број деце, а у породичном стаблу своје место заслужују и свака наврбабина сестра и сва њена деца, ако их је имала и ако сте успели да их нађете. Зато породично стабло после четвртог колена почиње више да личи на породичну шуму."

Овако гласи једно од многобројних упутстава за прављење породичног стабла која се могу пронаћи на интернету што говори да међу људима постоји велико, могло би се рећи и потпуно природно, интересовање за истраживање сопствене историје. Ко, уосталом, макар једном није пожелео да се спусти у те дубоке и тамне ходнике прошлости не би ли открио: како се девојачки презивала прабаба и одакле су њени, на кога је повукао тврдоглавост или добру душу, ко је фамилију обогатио, а ко "очерупао". Већ и само сазнање како се ко од предака звао и када је живео доноси другачији доживљај себе самога пред собом, јер знаш чији си и ко се све, такође собом, уградио у тебе.

Сви су заинтересовани, али мало ко истраје на путу кроз, како прочитасмо, "породичну шуму" у којој је и њихово стабло. Захтева то велику посвећеност, пажњу, рад, време, па и знање, што потврђује чињеница да се испитивањем родослова бави посебна научна грана, генеалогија, која има својство помоћне историјске дисциплине. Ипак, има таквих људи и у овом нашем 21. веку у којем сви живимо оно што би се могло назвати убрзавањем протока времена и променом доживљаја географског простора, који чине да нам се далека прошлост чини још даљом, а родно место и нестварно близу, и увек предалеко да га обиђемо.

Редовни професор Физичког факултета у Београду у пензији Александар Срећковић себе назива генеалогом-аматером и заточеником родне Тополе, у којој смо га и пронашле. Копкало га је дуго како су се његови Срећковићи обрели у селу Шуме у тополској општини, а и како су и кад променили претходно презиме Милојевић. И тако је све почело пре двадесетак година. Храбро је закорачио у родословну шуму, испоставило се не само своје породице, већ и целог села, па и оних око њега, а онда и вароши Топола. Сада му је жеља да, бавећи се историјом најстаријих породица, Манојловића, Јокића, Степановића, свих давнином придошлих из динарских предела, процени време њеног насељавања.

Шта је све открио и на шта скреће пажњу свима који имају жеље да крену истим путем откривања са ког су стабла и са које његове гране - слушајте данас "којекуда".

Причу забележиле - Мирјана Никић и Елизабета Арсеновић.