Кад се каже агроном и писац историјских романа – због овог првог занимања, човек у глави створи слику неког имања на којем се култивишу биљке, уредно посађене у лепе леје, које опет обилази писац-агроном, између два приповедања о средњовековној Србији... и приде – да се на том имању окупљају писци и лекари и уз добру... малиновачу, разговарају до дубоко у ноћ, све седећи испод старог, на пример, бора...
Но!... Писац и агроном Добрило Ненадић, не живи на имању, нема зелене тек посађене леје, ни стари бор... Живи у Ариљу, углавном седи у удобној, чини ми се, тамно црвеној или - пре ће бити - браон фотељи, и приповедања записује на лап-топу.
Али - оно култивисање и малина јесу део његовог живота агронома по образовању. Јер осим што пише, у нашој литератури - не зна се зашто - ретке историјске романе, Добрило Ненадић, родом из села Вигоште, надомак Ариља, један је од идејних зачетника малинарског бума у Србији. Заиста је то био пионирски подухват. Земља релативно лошег квалитета била је погодна за гајење малине, а приступ и метода којом се добијао већи род стоструко се исплатио узгајивачима. Један од оних којима могу да захвале је Добрило Ненадић.
Овог познатог писца среле смо у Ариљу - а одвела нас је тамо жеља да забележимо причу о старој цркви Светог Ахилија из 13. века, о чијој је изградњи и фрескопису Добрило Ненадић писао у роману "Брајан".
Слушаћете о средњовековној Србији, о вештини и тајнама фрескосликара, о завади два брата, краља, Драгутина и Милутина, о лепој Каталини, главе округле као месец... и о ономе што је тема свих књига - о љубави, о животу и о смрти... А сазнаћете још и да је име Брајан, мада звучи као ирско, заправо забележено и постојало као српско име у стара времена.
И шта је онда наша тема - питаћете ви - а ми кажемо - слушаћете разговор са писцем Добрилом Ненадићем, који су забележиле Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић.