Појездише до два побратима преко красна Мироча планине; Та једно је Краљевићу Марко, А друго је војвода Милошу; Напоредо језде добре коње, Напоредо носе копља бојна, Један другом бело лице љуби, Од милоште до два побратима; Паке Марко на Шарцу задрема, Пак беседи побратиму своме: "А мој брате, војвода Милошу, Тешко ме је санак обрвао, Певај, брате, те ме разговарај!" Ал' беседи војвода Милошу: "А мој брате, Краљевићу Марко, Ја бих тебе, брате попевао, Ал' сам синоћ много пио вино У планини с вилом Равијојлом, Пак је мене запретила Вила, Ако мене чује да попевам, Хоће мене она устрелити И у грло и у срце живо."
Ал' беседи Краљевићу Марко: "Певај, брате, ти се не бој виле Док је мене Краљевића Марка, И мојега видовита Шарца, И мојега шестопера златна!"