Кад ујутру јутро освануло И градска се отворише врата, Тад ишета царица Милица, Она стаде граду код капије: Ал' ето ти војске на алаје, Све коњици под бојним копљима, Пред њима је Бошко Југовићу Н алату, вас у чистом злату, Крсташ га је барјак поклопио, Побратиме, до коња алата: На барјаку од злата јабука, Из јабуке од злата крстови, Од крстова златне ките висе, Те куцају Бошка по плећима; Примаче се царица Милица, Па ухвати за узду алата, Руке склопи брату око врата, Па му поче тихо говорити: "О мој брате, Бошко Југовићу, Цар је тебе мене поклонио Да не идеш на бој на Косово, и тебе је благосов казао Да даш барјак коме тебе драго, Да останеш са мном у Крушевцу, Да имадем брата од заклетве." Ал' говори Бошко Југовићу: "Иди,сестро, на бијелу кулу; А ја ти се не бих повратио, Ни из руке крсташ барјак дао, Да ми царе поклони Крушевац; Да ми рече дружина остала: - "Гле страшивца Бошка Југовића! Он не смједе поћи у Косово За крст часни крвцу прољевати И за своју вјеру умријети!"