Данас је гост Ризнице др Ђорђе Бубало, професор историје на Филозофском факултету у Београду. Разговарамо о важном правном споменику српске средњовековне културе из 1349. године и о његовим преписима. Дело Законик цара Стефана Душана обухвата четири књиге. Четврта књига у два тома, чији су уредници проф. др Ђорђе Бубало и академик Коста Чавошки, недавно је изашла у издању Српске академије наука и уметности.
Оригинал Законика цара Душана нажалост није сачуван. Овом четвртом књигом Одбор за изворе српског права САНУ заокружио је издавање свих преписа старије и млађе редакције Законика, осим једног превода на румунском језику. Новообјављена, четврта књига обухвата 13 преписа - Патријаршијски, Борђошки, Попиначки, Текелијин, Сандићев (Стратимировићев), Ковиљски, Београдски (Руднички), Режевићки (Загребачки), Карловачки, Вршачки, Грбљански, Богишићев и Јагићев.
Који је од свих преписа најближи оригиналу? Кад је реч о млађој редакцији, историчар Стојан Новаковић је тврдио да \"сва та гомила преписа није преписивала него је прерађивала текст Душанов\". Због чега? Ко су били преписивачи? Да ли су то били људи лепог рукописа, обично монаси, или су морали да буду блиски врху неке власти, било црквене било световне, јер је једино та власт могла да одређује да ли мењати и са којом сврхом мењати стари текст?
Када је реч о изменама претпостављеног оригинала, мењан је већ сам почетак. Законик је изворно донео Стефан Душан, цар Срба и Грка, а у неким рукописима он сада постаје \"маћедонски цар Стефан српски, бугарски, угарски, далматски, арбанашки и угровлашки\". Који је смисао ове велике измене?
Европа се упознала са постојањем Душановог Законика онда када се појавило прво штампано издање, а то је било крајем 18. века, тачније 1795. године. Тада је Законик штампан у оквиру Рајићеве Историје разних словенских народа, и то у Текелијином препису. Вук је баш по Текелијином рукопису процењивао да је \"народ Српски прије 500 година говорио као што и данас говори, а писари су и онда писали као што и данас пишу\".