Данашњи антикомунистички поглед на прошлост није ништа мање искључив од раније ортодоксне комунистичке визије будућности. Социјализам се брише из историје нације, то више није органски део прошлости, него тоталитарни режим увезен споља. Година 1945. тумачи се као радикалан прекид националних историја, а комунисти су народ одвојили од традиције, у том контексту Тито је напросто уљез! Слом СФРЈ је био неизбежан, а иза ове полувековне државе у историји ће остати само празнина! Дакле, у свим државама насталим распадом бивше Југославије суочавамо се са инструментализацијом, банализацијом и неутрализацијом прошлости. Оживљено колективно памћење, а не историјско знање било је оружје у последњем грађанском рату. Прошлост је успешно подвргнута највишој моралној вредности – националном интересу. У том контексту може се рећи да је сваки истраживачки пројекат или изложба везан за период социјалистичке Југославије и Тита унапред оптерећена низом предрасуда. Како се у свему томе сналазила Ана Панић, кустоскиња из Музеја историје Југославије, ауторка и сарадница поставки: "Положај жена у Југославији од 1945 до 1960.", "Холокауст у Србији", "Југославија од почетка до краја", "Рефлексије времена" и изложбе у припреми "Свакодневни животи грађана Југославије" можда набоље сведочи један њен рад под називом: "Зашто је немогућа изложба о Југославији?".
Са Аном Панић у емисији Степеник Радио Београда 2 у суботу 16.08.2014. године, разговара Маријана Радуловић.
Гуру Песен