Sinoć kad se vraćah iz topla hamama, prođoh pokraj bašče staroga imama. Kad tamo u bašči, u hladu jasmina s ibrikom u ruci stajaše Emina. Ja kakva je pusta! Tako mi imana, stid je ne bi bilo da je kod sultana. Pa još kada šeće i plećima kreće, ni hodžin mi zapis više pomoć' neće! Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina, ne šće ni da čuje lijepa Emina, već u srebrn ibrik zahvatila vode, pa niz bašču đule zaljevati ode. S grana vjetar duhnu, pa niz pleći puste rasplete joj njene pletenice guste. Zamirisa kosa, k'o zumbuli plavi, a meni se krenu bururet u glavi! Malo ne posrnuh, mojega mi dina, al' meni ne dođe lijepa Emina. Samo me je jednom pogledala mrko, niti haje, alčak, što za njome crko'!
*** Umro stari pjesnik, umrla Emina ostala je pusta bašća od jasmina salomljen je ibrik uvelo je cvijeće pjesma o Emini, nikad umrijet neće.