Mata je rođen jedne nedilje,
četrdeset neke godine,
otac nije za njega ni znao
s križnog puta kad se vratio.
Živili tako skromno al ponosno,
u selu malom pitomom slavonskom,
seoske babe nisu ga volile
kad krene šorom navuku firange.
A ja, k'o da ga vidim još i sad,
u kas vraća konje s pojila,
selo priča, Matu ne briga,
samo konje brže potjera.
Onda je došla devedeseta,
otac reče sad il nikada,
i Mata krenu k o iz nekog sna
bez igdi išta al srca velika.
Te su mu zime brata ubili,
spalili selo, konje odveli,
oca su našli nakon mjesec, dva
slomila ga tuga velika.
A ja, k'o da ga vidim još i sad,
u kas vraća konje s pojila,
selo priča, Matu ne briga,
samo konje brže potjera.
Bio sam s Matom prošle nedilje
kod crkve poslije mise jutarnje,
uz njega sin mu i djeca bratova,
pa gdje si Mata, kako je, pitam ga.
Veli mi sve će biti k o ranije,
opet će selo okitit kapije,
sve ćemo vratit, al jedno nikad ne,
uspomene što su nam nestale.
A ja, k'o da ga vidim još i sad,
u kas vraća konje s pojila,
selo priča, Matu ne briga,
samo konje brže potjera.
Miroslav Škoro еще тексты
Оценка текста
Статистика страницы на pesni.guru ▼
Просмотров сегодня: 1